Четири имена, различити животни путеви, једна завичајна нит

На музичкој мапи Сарајева, града који је осамдесетих година прошлог вијека важио за центар југословенског рокенрола дубок траг су оставила четири музичара поријеклом из Невесиња – Младен Војичић Тифа, Горан Ковачевић, Изудин Колечић и Аљоша Буха. Херцеговачка чврстина, специфичан сензибилитет и дубока емоција савршено су се уклопили у сарајевски спој музике, хумора и забаве. Невесиње им је дало коријен, а Сарајево крила. Музика коју су стварали није била пролазна, остала је дио идентитета једног града.

Младен Војичић Тифа – глас који носи немир епохе

Младен Војичић Тифа, без сумње је један је од најупечатљивијих вокала које је Сарајево имало. Његов глас није само био технички препознатљив, већ емотивно разоран – храпав, снажан, пун унутрашње напетости. Поријекло из херцеговачког краја дало је његовој интерпретацији додатну чврстину и пркос који су се савршено уклопили у урбани сарајевски сензибилитет осамдесетих.

Славу и популарност стекао је својим краткотрајним, али врло успјешним боравком у групи Бијело дугме. Пјесме „Липе цвату“, „Падају звиједе“, „Лажеш злато“ остали су свевременски хитови. Пјевао је у бројним бендовима попут Тешке индустрије, Ватреног пољупца и Дивљих јагода, а имао је и завидну соло каријеру. Тифина импулсивна личност и ирационални карактер често су му стајали на путу да постигне још већи успјех.

Тифин отац Бранко, рођени Невесињац, био је прави интелектуалац, угледни инжењер геодезије. Имао је велику жељу да сина усмјери у науку. Истина, уписивао је Тифа грађевину, машинство, геодезију, али је било очигледно да је створен да буде музичар.

Горан Ковачевић – тихи градитељ звука

Горан Ковачевић је одрастао у Невесињу и већ са десет година је словио за врсног имитатора познатих пјевача. Заједно са гитаристом Миливојем Граховцем и бубњаром Шекијем Пејичићем 1967. године основао је прву невесињску рок групу «Вис Амори». Забављали су млађу рају и организовали игранке са живом свирком. Преласком у Сарајево на студије 1973. године Горан је озбиљније запливао у музичке воде. Основао је групу «Чисти зрак», а потом кратко прешао у «Амбасадоре». Када је Сеид Мемић Вајта напустио «Тешку индустрију» умјесто планиране соло каријере заузео је његово мјесто првог вокала.На текст Душка Трифуновића перфектно је отпјевао пјесму «Никола Тесла» која је постала велики хит. Радо су се пјевушиле и пјесме «Марија», «Алај ми је вечерас по вољи» и друге. Писао је и за друге рок групе и сарађивао са врхунским музичарима тог времена. Са музичке сцене је отишао 1984. године, а преминуо је 2014. године у музичком свијету помало и заборављен.

Изудин Колечић – ритам који носи причу

Изудин Изо Колечић, један од оснивача поп-рок групе Хари Мара Хари, рођени је Невесињац. Његови бубњеви нису били само ритмичка подлога већ покретачка снага пјесама које су освојиле публику широм региона. Одрастао је у средини гдје су породичне вриједности имале посебно мјесто. Његови коријени воде до невесињског села Хрушта, одакле потиче његов отац Хусо. Крајем шезесетих година породица се сели у Сарајево гдје се Изудин музички обликовао. И његова сестра Маида је завршила музичку академију чиме се потврђује да је умјетнички дар био дио шире породичне традиције. Са групом Хари Мата Хари одржао је преко 1000 концерата. Десетине љубавних балада постигле су изузетан комерцијални успех и остале евергрин хитови. У музичкој биографији овог Невесињца посебно мјесто заузима наступ на Пјесми Евровизије 2006. године и освојено треће мјесто са пјесмом „Лејла“.

Аљоша Буха – инструменталиста који није тражио пажњу

Аљоша Буха је био умјетничка душа, изузетан музичар, талентовани пјесник и преводилац. Рођен је у Зеници гдје је њехов отац Крсто пронашао запослење након одласка из Невесиња и завршеног студија металургије у Љубљани.

Свирао је бас гитару у сарајевским групама, а популарност је стекао у групи Конгрес на чијем репертоару су биле пјесме са социјалном тематиком.

За исконско доживљавање властитог поријекла пресудна је била прва посјета очевом родном мјесту Балабанима, уз понорницу Заломку, гдје је живот одувијек био суров и тегобан. Иако је очев завичај први пут посјетио 1985. године, поносно је изјавио: „Сад знам ко сам и одакле сам“.

Вртоглав музички успон у бенду Црвена јабука прекинула је страшна трагедија. На врхунцу славе Аљоша је настрадало у саобраћајној несрећи на путу Јабланица-Мостар путујући на концерт на мостарском стадиону Кантаревац.

Иако их живот и каријере нису водили истим правцима сву четворицу музичара повезује Невесиње које је у њиховим биографијама остало симбол чврстине, упорности и аутентичности – особина које су уткали у музичку историју Сарајева.

Њихова музика и данас траје, одзвања и подсјећа одакле долази снага правог звука.

Драгомир Граховац (Глас Требиња/Радио Невесиње)

Влада Републике Српске усвојила је данас Приједлог закона о измјенама и допунама Закона о правима бораца, војних инвалида и породица погинулих бораца Одбрамбено–отаџбинског рата Републике Српске којим се повећава основица за борачки додатак са четири на четири и по КМ, а за инвалиднине ће бити 1.100 КМ.

- Измјене су услиједиле због Уставног суда који је констатовао да је један члан неуставан јер долази до мијешања извршне и законодавне власти - навео је министар рада и борачко-инвалидске заштите Радан Остојић.

Он је поручио да ће се у овом закону први пут појавити рјешење за припаднике Војске Републике Српске који нису имали ријешен статус, а послије 30 година су нађена одређена рјешења.

- Регулисано је и да дјеца са два погинула родитеља у Одбрамбено-отаџбинском рату имају статус породице погинулог борца и да им се уведе новчано примање - истакао је Остојић.

Борци са 65 година и више, и нису способни за рад, а не могу да остваре право на пензију, поред борачког додатка имаће још једно примање.

Остојић је истакао да основица за обрачун за борачки додатак ће се повећати са четири на четири и по КМ, а основица за инвалиднине и личне и породичне биће 1.100 КМ.

Додао је да ће бивши припадници војске РСК на територији Републике Српске бити уведени у регистар и имаће права на примања.

РТРС

Манастир Житомислић данас је прославио своју крсну славу – Благовијести, а свету литургију служио је јеромонах Киријак из Манастира Крка, уз саслужење братства Манастира Житомислић и херцеговачког свештенства.

У Манастир Житомислић данас се, као и сваке године на Благовијести, слио велики број вјерника из долине Неретве и источнохерцеговачких општина, међу којима су били и припадници Оружаних снага БиХ, генерални конзул Републике Србије у Мостару Васо Гујић, начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, посланик у Народној скупштини Републике Српске Илија Таминџија, представници Општине Билећа, посланик у Народној скупштини Републике Српске Веселин Вујовић и многи други.

Игуман манастира Житомислић Данило Павловић захвалио се свима који су данас били у Житомислићу и у заједништву прославили овај велики празник, посебно свештенству које је дошло издалека у Мостар да увелича ово славље.

Игуман Данило је у бесједи подсјетио на значај празника Благовијести, казавши да је то празник који најављује догађај спасења.

„Ово је празник већи од многих. Благовјештење је почетак нашег спасења. Благовијести се никада не премјештају. Сада падају у Велику седмицу. Ово је извор свега. Ово је празник који мијења историју читавог свијета. Шта је промијенило историју свијета, ако не то да је Бог постао човјек? Да је Бог узео на себе пуну људску природу, дошао међу нас људе, постао једнак нама – и све из једног разлога због превелике, божанске и необјашњиве љубави“, рекао је игуман Данило.

Говорећи о судбини и нашим одлукама, игуман Данило подсјетио је на ријечи Богородице: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој“, нагласивши да ни сама Богородица није могла у потпуности разумјети тајну спасења, али је вјеровала.

„Данас се Бог зачиње… Ово је празник који мијења историју свијета и доноси Бога у овај свијет. То је оно на чему треба да будемо захвални – што је Бог дошао међу нас и постао као ми, да би нас учинио једнакима себи, без обзира на то какви смо. Бог рачуна на нас и долази због превелике своје доброте и љубави. Бог је Отац који нас воли толико да је спреман да пошаље Сина свога“, рекао је игуман Данило.

Напоменуо је да се налазимо у Великој седмици страдања, у којој свједочимо тој љубави и страдању Сина Божијег, који је поднио неправду, био осуђен, исмијан и безразложно разапет, те да је Његов пут – пут спасења.

Благовијести су у Житомислићу велики традиционални сабор који окупља вјернике из цијеле Херцеговине. Ове године обиљежава се и 21 година од обнове и освећења манастира Житомислић.

Манастир Житомислић један је од најзначајнијих манастира, не само у Херцеговини већ и у читавој БиХ, по својој богатој историји и културном утицају кроз вијекове.

Манастир Житомислић одувијек је био духовни и културни центар Срба у долини Неретве, а његова историја уједно је и историја сваког човјека са ових простора.

„Овај манастир је свједок страдања и васкрсења нашег народа. Био је до темеља порушен, али је из тог страдања изникло нешто још љепше и боље, захваљујући свима нама, посебно људима који овђе живе“, поручио је раније игуман Данило.

Манастир Житомислић саграђен је 1566. године, исте године када и Стари мост у Мостару. Задужбина је породице Милорадовић, која је те године од невесињског кадије добила дозволу за обнову манастира, што указује на то да је на том мјесту и раније постојао храм.

Порушен је до темеља 1992. године, а његова обнова почела је 2002. и завршена 2005. године, када га је освештао блаженопочивши патријарх српски Павле, као прву православну богомољу обновљену у долини Неретве након посљедњег рата. У склопу манастира 2019. године отворен је и музеј, који посједује значајну збирку умјетнина, рукописних књига из периода од 14. до 16. вијека и икона које датирају из 16. вијека, као и многе друге вриједне експонате.

Манастир, осим на Благовијести, окупља православне вјернике Херцеговине и на празник Светих свештеномученика житомислићких, 26. јуна.

Топ Портал