Nevesinje
У Центру за културу „Небојша Глоговац“ синоћ је одржана свечана осмомартовска приредба, коју су припремили ученици Основне школе „Ристо Пророковић“, поводом Међународног дана жена.
Малишани су кроз богат и разноврстан програм – рецитације, драмске скечеве, пјесму и плес – показали своју креативност и труд, а све у част мајки, бака, учитељица и свих жена. Публика је са одушевљењем пратила наступе ученика, награђујући их громким аплаузом.
У припреми програма учествовали су наставници и учитељи који су, заједно са ученицима, уложили велики труд како би вече протекло у свечаној и топлој атмосфери.
Овакве приредбе представљају лијепу традицију школе и прилику да ученици кроз умјетничко изражавање покажу захвалност и поштовање према женама, као и да развијају своје таленте и самопоуздање на сцени.
Сала Центра за културу била је испуњена родитељима, наставницима и бројним суграђанима, који су уживали у програму и на крају још једном наградили младе извођаче дугим аплаузом.
У Кабинету начелника општине Невесиње данас је одржан састанак са представницима Олимпијског центра „Јахорина“ на коме је разговарано о могућим модалитетима сарадње и одласка невесињске дјеце на Јахорину. Овом приликом представници Олимпијског центра уручили су 30 пари скија Општини Невесиње, за најмлађе суграђане.
Састанку су присуствовали начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, народни посланик Илија Таминџија, вршилац дужности извршног директора Олимпијског центра „Јахорина“ за IT, продају и маркетинг Соња Данојлић Јовановић, директор Туристичке организације Невесње Дарко Марић, замјеник начелника Богдан Ботић и предсједник Скуптине општине Невесиње Момчило Вукотић.
Соња Данојлић Јовановић је рекла да су на приједлог народног посланика Илије Таминџије одлучили да дјеци у Невесињу донирају 30 пари скија.
Према њеним ријечима, опрема је дошла на право мјесто, јер Невесиње има велики потенцијал за зимски туризам.
„У Невесињу тренутно нема снијега, а ми смо на Јахорини продужили зимску сезону, па зато позивамо Невесињце да дођу на Јахорину и уживају у зимским чарима и бесплатној школи скијања“, рекла је Данојлић Јовановић.
Начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић захвалио се Влади Републике Српске и Олимпијском центру Јахорина на овој вриједној донацији.
„Ово је лијепа пракса да се општинама и дјеци, која нису близу олимпијских центара омогући да се баве зимским спотровима“, истакао је Авдаловић, додајући да су разговарали и о дводневним или једнодневним излетима на Јахорину за најбоље ученике невесињских школа.
Народни посланик Илија Таминџија истакао је да посљедњих година због климатских промјена, нажалост нема много снијега у Невесињу, али да ће настојати да искористе сваку прилику да дјеци, која не живе у близини скијашких центара, омогуће да науче да скијају и да уживају у зимским радостима.
Директор Туристичке организације Невесње Дарко Марић истакао је да је ово значајан поклон за развој зимског туризма у нашој општини.
„Скије ће нарочито обрадовати најмлађе становнике, који ће имати прилику да сљедећу сезону на мини ски лифту у Бишини дочекају са новим скијама“, рекао је Марић, истакавши да ће ски лифт бити бесплатан за сву дјецу Херцеговине и Мостара.
Марић је у име ТО Невесиње уручио пригодан поклон представницима ОЦ „Јахорина“.
На позорници Центра за културу „Небојша Глоговац“ у Невесињу је синоћ изведена позоришна представа „Сироти мали хрчки“ настала по тексту великог сценаристе Гордана Михића, у режији и адаптацији Жељка Милошевића.
У представи која је настала у продукцији Културног центра Требиње играју Дарко Куртовић, Зоран Јакшић, Владимир Самарџић и Бојан Нинковић.
Комад „Сироти мали хрчки“ постигао је велики успјех на Фестивалу фестивала, гдје је освојио четири Златне маске, а извођењима широм региона одушевио је публику и критике.
„Сироти мали хрчки“ је друштвена сатира Гордана Михића која кроз причу о два ситна службеника министарства говори о односу појединца и структура власти и моћи. Кроз наизглед обичну и духовиту радњу, комад отвара теме људске природе, унутрашњег и друштвеног живота, које су једнако актуелне и данас.
Редитељ Жељко Милошевић појаснио је да је Гордан Михић текст написао у освит 1968. године и протеста студената и младих у бившој Југославији.
– Овај текст жив је и данас, а ја бих искрено волио да је мање жив на нашим просторима и да смо многе ствари о којима Михић говори превазишли, и да имамо неке друге зрелије, конкретније животне проблеме. Да нисмо стално у неком врзином колу, о коме је писао он као и други великани као што су Нушић, Домановић, Стерија и други – појашњава Милошевић.
Према његовим ријечима позориште је огледало друштва, а ову представу су поставили у једном турбулентном, историјском моменту.
– Драго ми је што смо у Невесињу, и задовољство је играти у установи која носи назив Небојша Глоговац. Био бих пресрећан да видим да и у Невесињу више заживи неки конкретнији позоришни живот – истакао је Милошевић.
Старе породичне задруге у Невесињу остале су још само у сјећању. Ове мале хришћанске комуне које су вијековима симболизовале заједништво, вјеру и моралност полако су нестајале слабљењем патријахалне културе, али и због негативних демографских трендова.
Традиционалних вишечланих породица је све мање, а просјечно невесињско домаћинство данас броји тек нешто преко три члана. Истина, у Невесињу и данас у шездесетак домаћинстава живи осам и више чланова.
Домаћинство Луке и Риста Чабрила у селу Јасена код Невесиња тридесетих година прошлог вијека имало је 81 члана и то је била најбројнија породична дружба у Краљевини Југославији. Познати амерички демограф тог времена Мозли је 1935. године долазио у Невесиње и према његовим тврдњама то је била најбројнија породична задруга у Европи. Како је записао, на њега су, поред организације домаћинства, јак утисак оставили и лијепа природа и ведар дух Невесињаца. Направио је и чувену фотографију српске породичне задруге као симбола братства, чојства, поштења и снаге. Под истим кровом било је 38 мушких глава, а стари Лука је водио главну ријеч.
У задрузи се живило старим патријахалним животом. Сваки члан морао је да ради и доприноси и зато је домаћинство било богато и напредно. Сваке године из задруге Чабрила удавало се неколико дјевојака и женило по неколико младића, а више их је одлазило у војску.
Десет до 15 чобана сваки дан чувало је стоку, а за вријеме љета исто толико жена је музло овце и краве и старало се о млијеку. Три жене су мијесиле хљеб, јер се у овој кући трошило око 50 килограма брашна дневно. Чабрилова задруга годишње је имала по неколико вагона жита и кромпира у пуне мјешине сира и кајмака. Сукно и све остало платно за одијевање задруге испредано је од домаће вуне.
Међусобна сарадња, помагање и хришћанска вјера држали су у слози ове људе.
Кућа Савића у Слату
И почетком 20. вијека Невесиње је имало једну од највећих породичних дружби у Херцеговини. Задруга Савића у селу Слату имала је 55 чланова и сваки се бавио одређеном врстом посла. Старјешина је по правилу био старији ожењени мушкарац, озбиљан и ауторитативан.
За те прилике Савићи су живјели у три лијепо уређена стамбена објекта на спрат. У доњем дијелу чардака спавали су млађи, а у горњем боју одрасли. Ту је била смјештена и гостинска соба. Обичај је био да госта двори најстарија дјевојка.
Жене су бринуле о млађој дјеци, спремале храну, чешљале вуну, преле, ткале, обављале кућне послове и помагале мушкарцима у пољским пословима.
Ако идемо даље у прошлост, постоје подаци да је за вријеме чувене Невесињске пушке из 1875. године најбројнија задруга у Невесињу била је породица Аћима Кљакића из Удрежња. Бројала је 70 чланова. Дух заједништва у овој породици учио се од малих ногу. Домаћин је био строг, али увијек правичан, разборит и одговоран за стабилност породичне заједнице. Од сваког члана се тражило да се жртвује за добро куће.
Традиционални начин сеоског живота послије Другог свјетског рата почео је да трпи знатне промјене, мада се још читаву деценију задржало породично задругарство. На првом послијератном попису 1948. године, чак 400 невесињских домаћинстава имало је десет и више чланова. Већ двадесетак година касније тај број се преполовио.
Нове друштвене и економске околности већину породица одвеле су ка самосталном животу. Ипак, до најновијих времена очувала се понека задруга. Тако и данас има кућа у којима више генерација живи и привређују заједно. Према посљедњем попису становништва урађеном 2013. године, 61 невесињска породица имала је осам и више чланова.
Породични дом Дамјанаца на преласку у 21. вијек био је инспирација за новинарске репортаже и подсјећање на форме породичног живота из прошлости. Петко и Ковиљка Дамјанац из села Придвораца изродили су дванаесторо дјеце што је за данашње прилике права ријеткост.
У Невесињу тренутно преко сто породица има четворо и више дјеце, али је 730 њих са само једним чланом.
Драгомир Граховац