Поводом Дана библиотеке, синоћ је у препуној Галерији Дома културе „Небојша Глоговац“ уприличено вече поезије са Миром Ковачем у организацији Народне библиотеке Невесиње.

Невесињској публици представљена је Ковачева збирка пјесама „Проговор“. Збирка има шест цјелина: Распутишта, Повратак Херцеговини, Кад помислиш на ме, Молитва, Заграљај зла и Ријеч, у којима аутор говори о суштини живота, о завичају, љубави, религији, о ратним збивањима и Косову.

Ковач је синоћње вече поезије отпочео стиховима посвећеним професору српског језика Момчилу Голијанину, који је највише утицао на развијање његове жеље за писањем. Посебну емотивну реакцију изазвала је пјесма Од када нема твоје руке, која је посвећена Мировој мајци Аники. Поред ње, невесињска публика имала је прилику да чује и аплаузом награди и неке од пјесама посвећене родној кући, њиви Подворници, Невесињу, Херцеговини, ћирилици, али и оне које је спјевао вољеној жени, оцу и другим драгим особама. Пажњу публике привукла је и пјесма о Митровдану, коју је отпјевала и компоновала професорица клавира Бранка Вукосав.

Кратак осврт на Ковачеву личност, дјело и његове почетке дао је професор српског језика Момчило Голијанин. Присјећајући га се из школских дана, професор Голијанин је за свог бившег ђака рекао да је увијек био вриједан и одоговоран, те да је данас зрео човјек са невјероватним даром за поезију. Захвалио му се на пјесми, коју му је посветио, сматрајући је једним од најљепших поклона, који је икада у животу добио.

Вече поезије је водила и стихове говорила професорица српског језика и књижевности запослена у Народној библиотеци Невесиње Љиља Ивезић, а посебну чар кроз пјесму дале су јој чланице Удружења „Радости моја“, у пратњи пијанисткиње Бранке Вукосав.

Народна библиотека Невесиње је поводом 102. годишњице постојања ове установе професору историје Бошку Бухи уручила Плакету за значајан допринос развоју културе у Невесињу.

Светом литургијом, славским обредом и народним саборовањем данас је обиљежена крсна слава храма Свих светих на Зовом Долу.

Богослужење је обавио јереј Драго Зубац, а након тога је уз пригодне здравице преломљен славских колач.

У празничној бесједи свештеник Зубац је подсјетио да је ово дан који је црква посветила светим апостолима, мученицима, исповиједницима и свим људима који су свој живот положили за Христа и који су се упокојили са надом у живот вјечни.

 ̶  И ми треба да се угледамо на њих и да Господ наша срца, душе и умове испуни јеванђељском љубављу са којом су они живјели и творили вољу Божију - поручио је Зубац.

Празничне честитке упутили су народни посланик Илија Таминџија и замјеник начелника општине Богдан Ботић. Пожељели су да се код овог светог храма мјештани увијек укупљају у здрављу, миру и слози.

Код Споменика погинулих бораца Отаџбинског рата служен је помен и одата почаст јунацима који су живот положили за Крст часни и слободу златну.

Саборовање је настављено уз пријатељске разговоре мјештана и њихових братственика и пријатеља из других дијелова невесињске општине, Републике Српске и Србије.

Храм Свих светих у Зовом Долу настао као израз људи добре воље, већ четврт вијека окупља вјернике из овог и сусједних села.

У Мостару и Невесињу данас су обиљежене 33 године од егзодуса Срба из долине Неретве када је за неколико јунских дана 1992. године од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба.

Обиљежавање Дана несталих почело је поменом у Саборној цркви у Бјелушинама, а настављено је симболичним бацањем цвијећа у ријеку Буну код Мостара. На овом локалитету јуна 1992. године настарадало 29 особа, војника и цивила, чиме је почео егзодус српског народа из Мостара и околине.

Тих тешких јунских дана бројни цивили су убијени на кућном прагу, многи су завршили у логорима гдје су мучени, силовани, убијани, а њихова имовина је опљачкана. Најтеже је породицама несталих, а још се трага за 82 лица.

На данашњи дан 1992. године запаљена je и Саборна црква Свете Тројице у Мостару, а потом и остали православни храмови у долини Неретве.

Након Мостара обиљежавање Дана несталих настављено је у Невесињу полагањем цвијећа на Споменик слободе и Спомен костурницу на Гвозду. У Спомен соби су упаљене свијеће и још једном одата почаст страдалим борцима и цивилима.

Срећко Стевић поријеклом из Ходбине, прије 33 године изгубио је оца и мајку, и како каже имао је срећу јер је своје родитеље достојно сахранио.

– Разочаран сам и љут на Тужилашво јер је истрага била дошла до краја и они су је обуставили, наводно због недостатка доказа  ̶  рекао је Стевић.

Наташа Окука већ 33 године трага за посмртним остацима свога оца. Каже да је нестао крајем априла 1992. године у Мостару и да од тада немају никаквих информација.

– Чули смо да је био рањен и да је завршио у логору, али се након тога губи сваки траг – прича Окука.

Миленка Брстина је изгубила супруга и дјевера у једном дану на Буни. Каже да је трећи брат њеног мужа прошао тортуру у логорима Лора и Дретељ и да је размијењен, али је убрзо преминуо од посљедица пребијања.

Предсједница Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиње Аљонка Џелетовић указала је да се и послије 33 године у Републици Српској траже 1.647 особа српске националности, а да се у спомен костурницама у региону налази 650 неидентификованих посмртних остатака.

– Нашим најмлијима не само да је одузето право на живот, него им је одузето и право на достојанствену смрт и име на надгробној плочи и спокој душе – истакла је Џелетовић додајући да су и толико година послије рата злочини над Србима у Херцеговини невидљиви правди и правосуђу.

– Каква нам се порука шаље када тужилаштво БиХ неријетко убице српског народа ослобађа и амнестира – запитала се Џелековић и поручила да без обзира на све никада неће одустати да пронанађу истину о својим сродницима.

Џелетовић сматра да је рјешавање проблема несталих предуслов за успостављање бољих и човјечнијих односа у БиХ.

 Предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац каже да је поразно што је процес тражења несталих стао.

– Посмртни остаци се крију широм Херцеговине, затрпавају, праве разни објекти на мјестима масовних гробница и нико о томе не говори, само породице несталих вапе и указују – наглашава Граорац. Примјећује да ни данас данас за убијене и протјеране Србе нема судских процеса, као што их није било ни у Другом свјетском рату

– Те ране још нису зарасле, а нове су настале на истим мјестима и неће зацијелити све док правда не буде задовољена – упозорила је Граорац.

Вијенце и цвијеће на спомен обиљежја положиле су делегације Општинске и Републичке организације несталих, Конзулата Србије у Мостару и Црвеног крста Републике Српске.