У Галерији Центра за културу „Небојша Глоговац“ синоћ је у организацији Народне библиотеке Невесиње одржано књижевно вече са академиком Данилом Марићем. Представљене су његове најновије збирке приповједака - „Како је Подвележац постао хаџија“, „Врело буне и друге приче“, „Холивуд група и друге приче“ и „Прва дама Америке и друге приче“, као и роман „Крик с јаме“.
Збирке приповједака доносе приче о некадашњем одрастању, вриједностима заједнице и породице, духовности. У њима су овјековјечени људи који су били печат једног врeмена. Садржане су различите теме и стилови приповједања.
Роман „Крик с јаме“ говори о масовном злочину над недужним људима, објашњава психолошко стање жртве и злочинца. Доноси причу о три народности на малом изгладњелом простору у борби за опстанак, гдје се рађају појединци крвници, робови свог незнања и страха.
Аутор каже да за њега писање представља разговор, разговор људовање, а разговор, дружење и људовање смисао људског живота.
„Четири су периода мога дневног живота. Дјетињство, радник у фабрици, чистачица у цркви, инжењер и директор, и путовања. У дјетињству сам се наслушао прича од стараца, запамтио и касније преточио у своје приповијетке. Као фабрички радник и чистачица, највише сам написао кријући се и сједећи на клозет шољи. Као инжењер и директор, писао сам у канцеларији и глумио вриједног службеника, и словио, као најраднији инжењер и директор. Имао сам богата приватна и службена путовња, нагледао се и наслушао свашта, и у хотелима претакао у приче, романе, пјесме, стручне књиге“, рекао је Марић.
Посебно истиче да га је задивила супруга предсједника Америке Лора Буш, да је о њој написао причу "Прва дама Америке", која је доспјела у Бијелу кућу и за коју је добио Захвалницу предсједника Буша. Како каже, копија захвалнице је смјештена у корице књиге, заједно са приповијетком.
За академика Марића данашњи живот нема љепоту некадашњег људског живота, па ни мотива за писање. Са жаљењем наводи да се данас људи друже са хладним предметима, а не људским топлинама.
„Друже се и досађују са телефонима, телевизорима, аутомобилима, а не људују. У мом дјетињству, и стари и млади, сви су живили у друштву, и сви су се забављали. У једној приповијетки сам описао чак 45 игара које смо играли, а неке од њих су - Игра пуца, Лоптање, Крто, Писак, Батина, Бобовање, Гађање, Гоња, Грцање, Ходање на рукама, Хрвање, Камена с рамена, Капула, Карте, Петињци, Љуљање, Обруч, Пењање, Роњење, Сакрива, Скок у даљ, Скок у вис, Скок у воду, Стонога, Тикве, Загонетке, Живи и мртви“, закључио је аутор.
Рецензије о Марићевим дјелима, путем видео-записа, изнијели су Босиљка Грчић, Ранко Павловић, Илија Шаула и Златко Сердаревић.
Данило Марић, инжењер машинства, магистар техничких наука и академик књижевности, рођен је 1938. године у Косору, општина Мостар.
Школовао се у Благају, Мостару, Трстенику, Сарајеву и Лос Анђелесу.
Почетком рата 1992. избјегао је из родног краја, и након три године зауставио се у САД, гдје је живио 23 године, да би се 2019. године вратио у родни крај.
У рату је изгубио доста рукописа, али је његов стваралачки опус и поред тога врло богат: 17 романа, 380 приповједака, 150 пјесама, једна позоришна драма, а писао је и објавио и књижевне критике и стручне књиге. Снимио је и око 60 аматерских филмова.
„Марићев рад, по много чему је немјерљив и неухватљив, како по квалитету тако и по квантитету, што је јединствен примјер код нас. Због данашњих врло неповољних друштвених околности, тај његов рад није ни близу валоризован у мјери коју заслужује“, каже, између осталог, рецензент Златко Сердаревић.
Данило Марић је Члан Српске духовне академије, Удружења књижeвника Србије, Удружења писаца „Десанка Максимовић“ из Торонта, Удружења књижњвника из Шарлота, Друштва писаца БиХ и Удружења умјетника Мостара.