У Мостару и Невесињу данас су обиљежене 33 године од егзодуса Срба из долине Неретве када је за неколико јунских дана 1992. године од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба.

Обиљежавање Дана несталих почело је поменом у Саборној цркви у Бјелушинама, а настављено је симболичним бацањем цвијећа у ријеку Буну код Мостара. На овом локалитету јуна 1992. године настарадало 29 особа, војника и цивила, чиме је почео егзодус српског народа из Мостара и околине.

Тих тешких јунских дана бројни цивили су убијени на кућном прагу, многи су завршили у логорима гдје су мучени, силовани, убијани, а њихова имовина је опљачкана. Најтеже је породицама несталих, а још се трага за 82 лица.

На данашњи дан 1992. године запаљена je и Саборна црква Свете Тројице у Мостару, а потом и остали православни храмови у долини Неретве.

Након Мостара обиљежавање Дана несталих настављено је у Невесињу полагањем цвијећа на Споменик слободе и Спомен костурницу на Гвозду. У Спомен соби су упаљене свијеће и још једном одата почаст страдалим борцима и цивилима.

Срећко Стевић поријеклом из Ходбине, прије 33 године изгубио је оца и мајку, и како каже имао је срећу јер је своје родитеље достојно сахранио.

– Разочаран сам и љут на Тужилашво јер је истрага била дошла до краја и они су је обуставили, наводно због недостатка доказа  ̶  рекао је Стевић.

Наташа Окука већ 33 године трага за посмртним остацима свога оца. Каже да је нестао крајем априла 1992. године у Мостару и да од тада немају никаквих информација.

– Чули смо да је био рањен и да је завршио у логору, али се након тога губи сваки траг – прича Окука.

Миленка Брстина је изгубила супруга и дјевера у једном дану на Буни. Каже да је трећи брат њеног мужа прошао тортуру у логорима Лора и Дретељ и да је размијењен, али је убрзо преминуо од посљедица пребијања.

Предсједница Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиње Аљонка Џелетовић указала је да се и послије 33 године у Републици Српској траже 1.647 особа српске националности, а да се у спомен костурницама у региону налази 650 неидентификованих посмртних остатака.

– Нашим најмлијима не само да је одузето право на живот, него им је одузето и право на достојанствену смрт и име на надгробној плочи и спокој душе – истакла је Џелетовић додајући да су и толико година послије рата злочини над Србима у Херцеговини невидљиви правди и правосуђу.

– Каква нам се порука шаље када тужилаштво БиХ неријетко убице српског народа ослобађа и амнестира – запитала се Џелековић и поручила да без обзира на све никада неће одустати да пронанађу истину о својим сродницима.

Џелетовић сматра да је рјешавање проблема несталих предуслов за успостављање бољих и човјечнијих односа у БиХ.

 Предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац каже да је поразно што је процес тражења несталих стао.

– Посмртни остаци се крију широм Херцеговине, затрпавају, праве разни објекти на мјестима масовних гробница и нико о томе не говори, само породице несталих вапе и указују – наглашава Граорац. Примјећује да ни данас данас за убијене и протјеране Србе нема судских процеса, као што их није било ни у Другом свјетском рату

– Те ране још нису зарасле, а нове су настале на истим мјестима и неће зацијелити све док правда не буде задовољена – упозорила је Граорац.

Вијенце и цвијеће на спомен обиљежја положиле су делегације Општинске и Републичке организације несталих, Конзулата Србије у Мостару и Црвеног крста Републике Српске.